Mrzim “before & after”! Znam, to je loš poslovni potez. Kad vodiš firmu za čišćenje, trebalo bi svako malo objaviti pećnicu koja izgleda kao da je u njoj netko spalio dva zmaja i tri janjeta, a 20 sekundi kasnije ta ista pećnica blista kao iz kataloga, a  internet kolektivno doživi mali orgazam.

Gledamo kao hipnotizirani, algoritam to obožava. Još jedan, pa još jedan, pa još jedan…Ja kad god pogledam taj neki video pomislim kako je lako zaljubiti se u tuđi “after”. Nemojte mi reći da vi gledate zbog čišćenja. Da vas stvarno zanima čišćenje, pustili bi mobitel i izribali vlastitu pećnicu. Ono što nas drži prikovane za ekran nije kamenac, nije ni zagorjela mast, nije čak ni zadovoljstvo kad fuge opet postanu bijele. Drži nas nešto sasvim drugo, to je nada.

Ona glupa, tvrdoglava ljudska nada da se sve može vratiti na tvorničke postavke. Da postoji trenutak u kojem će netko samo prijeći spužvom preko života i odjednom će brak biti bolji, dugovi manji, djeca poslušnija, tijelo mlađe, a mi konačno zadovoljni sobom. Volimo “after” jer nam život uporno servira “during”.

Posla imam dovoljno da tim videima hranim algoritam do penzije. Ali ih uporno ne objavljujem. Prvo zato što danas gotovo svaka firma za čišćenje radi isto. Svaki mali obrt, gotovo svaka solo čistačica. A drugo…zato što ja ne prodajem “after”. Ne želim vam prodavati bajku da će vam jedna čista pećnica ili kupaonica promijeniti život. Neće, promijenit će vam možda subotu. Vratit će vam nekoliko sati koje bi inače proveli psujući i ribajući. Možda ćete tih nekoliko sati provesti s djecom, otići na more, pročitati trideset stranica knjige ili jednostavno sjediti na terasi i ne raditi apsolutno ništa.

Nismo zaljubljeni u “before & after”. Zaljubljeni smo u ideju da negdje postoji “after”. Da ćemo jednom sve riješiti. Međutim, čim pomislimo da smo sve riješili, servira nam se novo “before”.