Ja kuham, on jede. Ja perem, on nosi. Ja čistim, on prlja.

Zvuči poznato, zvuči kao uvod u još jednu priču o tome kako žene sve rade, muškarci ništa. Najlakše je zaključiti da su oni nesposobni, neorganizirani ili jednostavno „takvi“. I onda to prepričavamo kao univerzalnu istinu i još se međusobno tapšamo po ramenu. Sad bi tu trebalo ići kolektivno zgražanje, malo uzdaha i ono standardno „ma sve je na nama“.

Istina je, nažalost, malo nezgodnija…Neugodna, zapravo.

Nisu oni prestali raditi, mi smo im to omogućile. Kad god oni nešto naprave, mi to ispravimo, doradimo, prešutno preuzmemo i na kraju izgovorimo ono legendarno „ma pusti, ja ću“. I onda, naravno, zaključimo da je lakše kad sve napravimo same. I njima je isto lakše složiti se.

I onda se čudimo.

Tako nastaje savršeno zatvoren krug u kojem oni stvarno rade manje, ali ne zato što ne žele raditi, nego zato što vrlo brzo nauče da što god naprave, nije dovoljno dobro. Možda problem nije u njima. Možda je problem u tome što ne želimo pustiti kontrolu i prihvatiti da neće sve biti po našem.

A to je, očito, teže nego očistiti stan.

I onda kukamo i opet čistimo.
Genijalno.