Nisam ga kupila jer volim tehnologiju.
Kupila sam ga jer imam život.
I psa koji se linja kao da se pokušava klonirati po stanu.

Pod, tepih, kauč, zrak…sve ima njegov DNK.

Ima dana kad me sve stisne:
– klijenti
– pozivi
– papiri
– problemi
– ljudi

…i još bi trebala usisavati.

E pa neću.

Odbijam biti super žena.
Ne uzimam usisavač s osmijehom.
Ja stisnem gumb.
(Ne onaj crveni kakav ima Putin.)

I moj mali okrugli zaposlenik krene.

Ne pita ništa.
Ne filozofira.
Samo ide po stanu i skuplja dokaze da živim s bićem koje se raspada po kvadratima.

Kad je meni dosta svega, barem jedan zadatak u stanu ne čeka mene.

Ne radi savršeno.
Naravno da ne radi.

Zapetlja se u kabel.
Zaustavi ga čarapa.
Gleda prag od 1,5 cm kao Mount Everest.

Ja ga gledam i mislim:
„E, sinko moj, nisi ti za vojsku.“

Ali i takav je bolji nego ja u tim trenucima.
Jer on barem pokušava.

Mop funkcija?
Katastrofa.

Ko fol “2 u 1”.
Je.
Usisava i razmazuje.

To brisanje je zločin nad pločicama.
Ocjena: minus beskonačno.

Ali nisam ga ni kupila da mi zamijeni mene.
Kupila sam ga za dane kad sam ja na 10% baterije, a on na 100.

On ne čisti savršeno.
On čisti dovoljno.

A u stvarnom životu s poslom, ljudima, obavezama i bićem koje se linja kao da mijenja identitet  i „dovoljno“ je luksuz.

Kad je meni pun klinac svega,
on ide po stanu i skuplja dokaze da život nije Pinterest.

Kruži kao uporan radnik
koji nikad nije čuo za sindikat
i napravi barem jednu stvar umjesto mene.

Dok svi nešto traže od mene,
ovaj samo traži prašinu.