Teško je.

Teško je kad pod od 400 eura po kvadratu traži posebnu kemiju.
Teško je kad slavina košta kao nečija plaća, a ne smije imati ni jednu fleku.
Teško je kad luksuz ne prašta nemar.

Što je stvarno luksuz?

Ne to što imaš tikovinu.
Nego to da ne znaš kako se održava i da te nije briga.

Pravi luksuz je kad netko drugi zna:
– koji pH ide na mramor
– što nikad ne smije na tikovinu
– kako se čuva mesing
– kako se čisti, a da se ne uništi

Luksuz nije imati skupo.
Luksuz je imati mir.

„Joj, ova tikovina me ubija. Svaki trag soli se vidi.“
Naravno da se vidi.
Sol je agresivna.
More je slano.
Stvarno neočekivano.

Mramor Carrara. Bijel. Hladan. Savršen.

„Ne mogu više gledati ovaj pod. Previše je sjajan. Sve se vidi.“

Da.
Mramor je takav.
On ne skriva.
On otkriva.

Staklena stijena od poda do stropa.
Pogled od milijun dolara.
Otisci prstiju besplatni.

“Molim vas, da se ne vidi da se išta diralo.”

Luksuz želi biti dodirivan.
Ali ne želi da se vidi da je dodirivan.

Ispod savršenog uvijek ima prašine.
Ispod sjaja uvijek ima rada.
Ispod luksuza uvijek ima netko tko kleči.

Čišćenje nije glamurozno.
Ali bez njega luksuz traje točno onoliko koliko traje story na Instagramu.

Mi znamo da tikovina nije parket.
Da mramor nije keramika.
Da „ma samo to pređite s nečim“ nije strategija.

Ne radimo samo da bi nešto izgledalo čisto.
Radimo da bi ostalo vrijedno.

Najskuplja stvar nije mramor, nije jahta, nije pogled…

Najskuplja stvar je greška.