Nema kule, nema stražara, nema konja (ok, konja možda i ima).
Ima dvije princeze i jednu Pepeljugu.

Nekoć davno, točnije prije 14 godina, rodila se prva princeza – Noemi.
A koju godinu kasnije, stigla je i druga – Eli.

Od tada dvorac nije isti.
Stol je uvijek pun tanjura, pod je pun mrvica, a Pepeljuga je uvijek na dužnosti.

Pepeljuga sam ja.

Moje kćeri misle da žive u dvorcu.
Princeze se dignu od stola kao da odlaze na bal.
Tanjuri ostanu. Čaše ostanu. Pepeljuga ostane. I skuplja.

Princeze misle da mrvice sa stola valjda sublimiraju i nestanu, da se podovi sami usišu i operu, da se rublje samo preseli na štrik, da se smeće teleportira u kontejner…
A sve zbog mene, ja sam ta koja je uvijek govorila:
“Ma pusti, ja ću to”.

Kakva glupača!

Zato sad vičem: “Ovo nije dvorac! Vi niste princeze, a ja nisam Pepeljuga!”
A u glavi znam da jesam. Sama sam se pretvorila u nju.

“Bravo, kraljice!”

U pravu je svaka knjiga za roditelje kad kaže da djecu treba učiti od malih nogu pokupiti za sobom, iznjeti smeće, uzeti usisavač u ruke, staviti sušiti robu…
Neće to biti savršeno. Ali poanta nije perfekcija. Poanta je da nauče da život nije bajka i dvorac i da Pepeljuga ne postoji.

Ja sam taj vlak propustila.
Sad ispravljam krive Drine i vičem da me čuju i u susjednom kraljevstvu.
I naravno nije problem što su one princeze.
Problem je što sam ja pristala biti Pepeljuga.

Ali dobro, gledam to s vedrije strane.
Ako ikad dobijem ponudu za čišćenje kraljevskih dvora, imam prakse i reference.